1 Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari. 2 Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu. 3 Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari. 4 Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu. 5 K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu, 6 narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može. 7 Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju. 8 Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti; 9 neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više. 10 Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim! 11 Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se. 12 'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.' 13 A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. 14 Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!' 15 Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti? 16 Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?”