1 Ovo pak sudih u sebi da opet ne dođem k vama u žalosti. 2 Jer ako ja činim žalost vama, ko je koji će mene veseliti osim onog koji prima žalost od mene? 3 I pisah vam ovo isto, da kad dođem ne primim žalost na žalost, a za koje bi valjalo da se veselim nadajući se na sve vas da je moja radost svih vas. 4 Jer od brige mnoge i tuge srca napisah vam s mnogim suzama, ne da biste se ožalostili nego da biste poznali ljubav koju imam izobilno k vama.

5 Ako li je ko mene ražalio, ne ražali mene, do nekoliko, da ne otežam svima vama. 6 Jer je dovoljno takvome kar ovaj od mnogih. 7 Zato vi, nasuprot, većma da opraštate i tešite, da takav kako ne padne u preveliku žalost. 8 Zato vas molim, utvrdite k njemu ljubav. 9 Jer vam zato i pisah, da poznam poštenje vaše jeste li u svačemu poslušni. 10 A kome vi šta oprostite onom opraštam i ja; jer ja ako šta kome oprostih, oprostih mu vas radi mesto Isusa Hrista, 11 da nas ne prevari sotona; jer znamo šta on misli.

12 A kad dođoh u Troadu da propovedam jevanđelje Hristovo, i otvoriše mi se vrata u Gospodu, 13 ne imadoh mira u duhu svom, ne našavši Tita, brata svog; nego oprostivši se s njima iziđoh u Makedoniju.

14 Ali hvala Bogu koji svagda nama daje pobedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu. 15 Jer smo mi Hristov miris Bogu i među onima koji se spasavaju i koji ginu: 16 Jednima dakle miris smrtni za smrt, a drugima miris životni za život. I za ovo ko je vredan? 17 Jer mi nismo kao mnogi koji nečisto propovedaju reč Božiju, nego iz čistote, i kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo.