1 Zato imajući ovu službu kao što bismo pomilovani, ne dosađuje nam se; 2 nego se odrekosmo tajnog srama da ne živimo u lukavstvu, niti da izvrćemo reč Božiju, nego javljanjem istine da se pokažemo svakoj savesti čovečijoj pred Bogom. 3 Ako li je pak pokriveno jevanđelje naše u onima je pokriveno koji ginu, 4 u kojima bog sveta ovog oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi. 5 Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi. 6 Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.

7 Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas. 8 U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nadu; 9 progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo. 10 I jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov na telu našem pokaže. 11 Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem. 12 Zato dakle smrt vlada u nama, a život u vama.

13 Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo. 14 Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama. 15 Jer je sve vas radi, da blagodat umnožena izobiluje hvalama na slavu Božiju.

16 Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan. 17 Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu. 18 Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno.