Књига Проповедникова
1
Све земаљско је таштина.
1 Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
2 Таштина над таштинама, вели проповедник,
таштина над таштинама, све је таштина.
3 Каква је корист човеку од свега труда његовог,
којим се труди под сунцем?
4 Нараштај један одлази и други долази,
а земља стоји увек.
5 Сунце излази и залази,
и опет хити на место своје одакле излази.
6 Ветар иде на југ и обрће се,
и у обртању свом враћа се.
7 Све реке теку у море, и море се не препуња;
одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
8 Све је мучно, да човек не може исказати;
око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
9 Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити,
и нема ништа ново под сунцем.
10 Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново?
Већ је било за векова који су били пре нас.
11 Не помиње се шта је пре било;
ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
12 Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму. 13 И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега. 14 Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
15 Шта је криво не може се исправити,
и недостаци не могу се избројати.
16 Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања. 17 И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
18 Јер где је много мудрости, много је бриге,
и ко умножава знање умножава муку.