64
Наставак молитве за спасење.
1 О да би раздро небеса и сишао,
да се растопе горе од Тебе,
2 Као што се на огњу разгори грање
и вода узаври од огња,
да име Твоје познају непријатељи Твоји
и да народи дрхћу од Тебе.
3 Кад си чинио страхоте којима се не надасмо,
Ти си силазио, и горе се растапаху од Тебе.
4 Откако је века не чу се,
нити се ушима дозна,
нити око виде Бога осим Тебе
да би тако учинио онима који Га чекају.
5 Сретао си оног који се радује творећи правду;
помињу Те на путевима Твојим;
гле, Ти си се разгневио што грешисмо;
да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.
6 Али сви бејасмо као нечисто шта,
и сва наша правда као нечиста хаљина;
зато опадосмо сви као лист,
и безакоња наша као ветар однесоше нас.
7 Никога не би да призива име Твоје,
да устане да се Тебе држи,
јер си сакрио лице своје од нас
и растопио си нас безакоњем нашим.
8 Али сада, Господе, Ти си наш Отац;
ми смо као, а Ти си наш лончар,
и сви смо дело руку Твојих.
9 Господе, не гневи се веома,
и не помињи довека безакоње;
ево, погледај; ми смо сви Твој народ.
10 Градови светости Твоје опустеше;
Сион опусте, Јерусалим поста пустош.
11 Дом наше светиње и наше красоте,
у коме Те славише оци наши,
изгоре огњем,
и све што нам беше драго потрвено је.
12 Хоћеш ли се на то уздржати, Господе,
и ћутати, и једнако нас мучити?