3
Јовово јадање.
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој. 2 И проговоривши Јов рече:
3 Не било дана у који се родих,
и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Био тај дан тама,
не гледао га Бог озго,
и не осветљавала га светлост!
5 Мрак га запрзнио и сен смртни,
облак га обастирао,
био страшан као најгори дани!
6 Ноћ ону освојила тама,
не радовала се међу данима годишњим,
не бројала се у месеце!
7 Гле, ноћ она била пуста,
певања не било у њој!
8 Клели је који куну дане,
који су готови пробудити крокодила!
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено,
чекала видело и не дочекала га,
и не видела зори трепавица;
10 Што ми није затворила врата од утробе
и није сакрила муку од мојих очију.
11 Зашто не умрех у утроби?
Не издахнух излазећи из утробе?
12 Зашто ме прихватише колена?
Зашто сисе, да сем?
13 Јер бих сада лежао и почивао;
спавао бих, и био бих миран,
14 С царевима и саветницима земаљским,
који зидаше себи пустолине,
15 Или с кнезовима,
који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено,
као дете које не угледа видела?
17 Онде безбожници престају досађивати,
и онде почивају изнемогли,
18 И сужњи се одмарају
и не чују глас настојников.
19 Мали и велики онде је,
и роб слободан од свог господара.
20 Зашто се даје видело невољнику
и живот онима који су тужног срца,
21 Који чекају смрт а ње нема,
и траже је већма него закопано благо,
22 Који играју од радости
и веселе се кад нађу гроб?
23 Човеку, коме је пут сакривен
и ког је Бог затворио одсвуда?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој,
и као вода разлива се јаук мој.
25 Јер чега се бојах дође на мене,
и чега се страшах задеси ме.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах,
и опет дође страхота.