1 И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора. 2 И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој: 3 Слушајте: ево изиђе сејач да сеје. 4 И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га. 5 А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље: 6 А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну. 7 И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род. 8 И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто. 9 И рече: Ко има уши да чује нека чује.

10 А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу. 11 И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива; 12 да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.

13 И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети? 14 Сејач реч сеје. 15 А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим. 16 Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу; 17 али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне. 18 А оно су што се у трњу сеје који слушају реч, 19 али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане. 20 А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.

21 И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне? 22 Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело. 23 Ако има ко уши да чује нека чује. 24 И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате. 25 Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.

26 И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу; 27 и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он. 28 Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29 А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.

30 И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31 Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи; 32 а кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.

33 И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати. 34 А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.

35 И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране. 36 И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим. 37 И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни. 38 А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо? 39 И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика. 40 И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере. 41 И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?