1 Тако је цар са Аманом отишао на гозбу код царице Јестире. 2 Другог дана гозбе, код вина, цар је поново упитао Јестиру: „Која је твоја молба, царице Јестиро? Биће ти дано! Шта је то што желиш? Ако је и половина царства – нека буде!“

3 Царица Јестира му је одговорила и рекла: „Царе, ако сам стекла благонаклоност у твојим очима и ако је цару по вољи, нека ми се на моју молбу да живот и мој народ на моју жељу. 4 Јер и ја и мој народ смо продани да нас истребе, побију и униште. Да су нас продали као робове и робиње, ја бих ћутала, јер та несрећа не би оштетила цара.“*Други део стиха се преводи и као: а …премда непријатељ не би могао да надокнади штету цару.

5 Цар Артаксеркс је на то рекао царици Јестири: „Ко је он? Где је тај који је наумио да уради тако нешто?“

6 Јестира је одговорила: „Тлачитељ и непријатељ је овај зли Аман!“

Аман је био престрављен пред царем и царицом. 7 Цар је бесно устао од гозбе и вина, и отишао у дворску башту, а Аман је остао да моли за живот царицу Јестиру. Наиме, видео је да је цар решен да му нанесе зло.

8 Када се цар вратио из дворске баште у кућу где је била гозба и вино, Аман је био пао на лежај на коме је била царица Јестира.

А цар је рекао: „Да неће још и царицу да обешчасти у мојој кући?!“

Чим је цар изустио ову реч покрили су Аманово лице. 9 А Арвона, један од евнуха који служе цару је рекао: „Ту су вешала која је Аман спремио за Мардохеја који је говорио добро за цареву корист. Ено стоје код Аманове куће и висока су педесет лаката†Око 25 m..“

На то је цар наредио: „Обесите га на њих!“ 10 Тако су обесили Амана на вешала која је он подигао за Мардохеја и царев бес се утишао.