1 Господ рече Мојсију: 2 „Посветите ми сваког првенца. Свако мушко дете међу Израиљцима – првенац мајчине утробе, као и сва првина стоке, мени припадају.“

3 Мојсије рече народу: „Памтите овај дан у који сте изашли из Египта, из куће ропства, јер вас је Господ снажном руком извео оданде. Хлеб с квасцем нека се не једе! 4 Данас излазите, у месецу авиву*Касније назван и месец нисан, који отпочиње најраније 8. марта а најкасније 11. априла, што зависи од адара, дванаестог месеца у години.. 5 А кад те Господ уведе у земљу Хананаца, Хетита, Аморејаца, Евејаца и Јевусејаца, за коју се заклео вашим оцима да ће вам је дати, земљу којом теку мед и млеко, вршићеш овај обред у овом месецу: 6 Седам дана једите бесквасни хлеб, а седмога дана нека буде празник Господу. 7 Бесквасни хлеб ће се јести седам дана. Хлеб с квасцем не сме ни да се види. Квасцу нигде ни трага да не буде на свом твом подручју. 8 Тог дана ћеш рећи своме сину: ’То је због оног што је Господ учинио за мене кад сам изашао из Египта.’ 9 То ће ти бити као знак на твојој руци и подсетник пред очима, да би Господњи Закон био на твојим устима. Јер, Господ те је снажном руком извео из Египта. 10 Вршићеш ову уредбу сваке године у назначено време.

11 А кад те Господ доведе у земљу Хананаца, како се заклео теби и твојим оцима, и преда ти је, 12 одвојићеш сваког првенца мајчине утробе Господу. Исто тако ће и сва мушка првина стоке припадати Господу. 13 Свако прворођено магаре ћеш откупити јагњетом или јаретом. Ако га не откупиш, сломи му врат. Откупићеш и сваког првенца од својих синова.

14 Кад те твој син данас-сутра упита: ’Шта то значи?’, ти му реци: ’Господ нас је снагом своје руке извео из Египта, из куће ропства. 15 Кад је фараон тврдоглаво одбио да нас пусти, Господ је побио све првенце у египатској земљи: од првенаца људи до првине стоке. Зато ја Господу приносим на жртву сваку мушку првину мајчине утробе, а сваког првенца међу својим синовима откупљујем. 16 То ће ти бити као знак на руци и као подсетник пред твојим очима да нас је Господ снагом своје руке извео из Египта.’“

17 А кад је фараон пустио народ да иде, Господ их није повео путем који води у филистејску земљу, иако је онуда било ближе. Господ је, наиме, рекао: „Кад народ види ратовање, могао би да се предомисли и врати у Египат.“ 18 Зато их је повео заобилазним путем кроз пустињу према Црвеном мору. Израиљци су отишли из Египта у пуној ратној спреми.

19 Мојсије је са собом понео Јосифове кости, јер је овај тражио од Израиљаца да му се свечано закуну: „Бог ће вам свакако притећи у помоћ. Тада ћете одавде понети са собом и моје кости.“

20 Израиљци су кренули из Сокота, а утаборили се у Етаму, на рубу пустиње. 21 Господ је ишао пред њима дању у стубу од облака да им показује пут, а ноћу у стубу од огња, да им осветљава пут, да би могли да путују и дању и ноћу. 22 Стуб од облака пред народом није одступао дању, нити стуб од огња ноћу.