1 Исак позва свога сина Јакова и благослови га. Онда му заповеди: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака. 2 Спреми се и пођи у Падан-Арам, у дом Ватуила, оца твоје мајке, и тамо узми себи за жену једну од ћерки Лавана, брата твоје мајке. 3 А Бог Свемоћни нека те благослови и учини те родним и бројним, тако да постанеш скуп народа. 4 Нека ти подари Аврахамов благослов, па нека твоје потомство заузме земљу у којој боравиш као дошљак, земљу коју је Бог дао Аврахаму!“ 5 Исак отпреми Јакова, те овај оде у Падан-Арам, к Лавану, сину Арамејца Ватуила, брату Ревеке, мајке Јакова и Исава.

6 Исав је видео кад је Исак благословио Јакова и послао га у Падан-Арам да тамо нађе себи жену, те да му је заповедио док га је благосиљао: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака!“, 7 и да је Јаков послушао свога оца и своју мајку те отишао у Падан-Арам. 8 Тада је Исав увидео да су хананске девојке мрске његовом оцу Исаку, 9 па је отишао к Исмаилу, те се, поред жена које је већ имао, оженио Махалатом, ћерком Аврахамовог сина Исмаила, а Навајотовом сестром.

10 А Јаков оде из Вир-Савеје и запути се у Харан. 11 Кад је дошао до неког места, зауставио се да преноћи, јер је сунце било зашло. Узео је један камен с оног места, ставио га под главу, па легао. 12 Уснио је сан: лестве стоје на земљи, а врх им допире до неба, и анђели Божији пењу се и силазе по њима. 13 На њима је, горе,*Или: тамо, поред њега. стајао Господ. Он рече: „Ја сам Господ, Бог твога претка Аврахама и Бог Исаков. Земљу на којој лежиш даћу теби и твоме потомству. 14 Твојих ће потомака бити као праха земаљског; раширићеш се на запад, исток, север и југ. Преко тебе и твога потомства ће бити благословена сва племена на земљи. 15 Ево, ја сам с тобом: чуваћу те где год пођеш и довешћу те натраг у ову земљу. Нећу те оставити, него ћу извршити што сам ти рекао.“

16 Јаков се ту пробуди од сна и рече: „Заиста је Господ на овом месту, а ја то нисам знао!“ 17 Сав престрашен рекао је: „Како је страшно ово место! Није то ништа друго него ли Дом Божији, а ово су врата небеска.“

18 Јаков устане ујутро, узме онај камен што га је ставио под главу, усправи га као стуб и на њега излије уље. 19 То место је назвао „Ветиљ“†Ветиљ значи Дом Божији.. Тај град се раније звао Луз.

20 Јаков се ту заветовао, рекавши: „Ако Бог буде са мном и сачува ме на овом путу којим идем, да ми хлеба за јело и одеће да се облачим, 21 и у миру се вратим у дом свога оца и Господ се као Бог мој покаже, 22 онда ће овај камен што сам га поставио као стуб, бити Дом Божији. А од свега што ми будеш дао, теби ћу давати једну десетину.“