64
1 О, разведри небеса и сиђи,
нека се пред тобом планине затресу.
2 Као кад се ватра по грању запали,
ватра закува воду:
нека душмани твоји схвате име твоје,
нека пуци задрхћу пред тобом.
3 Што ти чиниш то застрашује;
неочекивано си сишао,
пред тобом се затресле планине.
4 Од како је века нису чули,
нису слушали, око није видело,
да бог неки осим тебе учини
онима који од њега очекују.
5 Сусретљив ти си према раздраганима који чине правду,
на путевима твојим сећају се тебе.
Гле, ти си се разљутио,
грешили смо на њима,
а били бисмо спасени.
6 И постали смо сви ми као нешто нечисто,
и као огртач са женским одливом све су праведности наше,
и сви смо ми као лишће кад опадне,
и кривице наше као ветар нас однесу.
7 И никог нема да призива име твоје,
да се подигне и на тебе ослони,
зато што си лице своје од нас сакрио
и растапаш нас кривицама нашим.
8 Па ипак, Господе, ти си Отац наш;
ми смо глина, а ти нас обликујеш,
и сви смо ми руке твоје дело.
9 Не срди се, Господе, исувише,
и немој стално помињати недело.
Ево, погледај нас:
сви смо ми народ твој.
10 Опустели су свети градови твоји,
Сион је опустео, Јерусалим је опустошен.
11 Храм, светиња наша и понос наш;
у чему су те хвалили преци наши,
постао је згариште
и све драгоцености наше су сатрте.
12 Зар ћеш ово мирно гледати, Господе?
Ћутаћеш и још више понижавати?