49
O sluzi Gospodnjem, Pesma druga
1 Čujte mene, ostrva!
Poslušajte me, narodi daleki!
Gospod me je pozvao čim sam se rodio,
moje ime je spomenuo od utrobe materine,
2 i načinio je usta moja kao oštar mač,
senom svoje ruke on me je zaklonio,
u glatku me strelu pretvorio,
u tobolcu svome on me je sakrio.
3 Rekao mi je: ’Izrailju, ti si moj sluga,
u kom ću postati ponosan.’
4 A ja sam rekao: ’Uzalud sam se mučio za opustošenost,
i isprazno upinjao snagu svoju.
Ipak, pravda je moja kod Gospoda,
i učinak moj kod Boga mojega.’
5 I sad govori Gospod
koji me je pre rođenja slugom svojim načinio,
da mu Jakova povratim
i da mu se Izrailj sabere.
I proslaviću se u očima Gospodnjim,
i Bog moj će biti snaga moja.
6 I reče:
’Nevažno je da mi budeš sluga,
da podignem pleme Jakovljevo,
i da vratiš ostatke Izrailjeve,
nego ću te odrediti da budeš svetlost pucima,
da budeš spasenje moje do kraja zemlje.’“
Pesma o slavnom povratku
7 Govori Gospod,
Otkupitelj Izrailjev, Svetitelj njegov,
onom kome preziru dušu,
na koga se gadi puk, sluzi nasilnicima:
„Videće carevi i ustaće glavari,
i klanjaće ti se
zbog Gospoda koji je veran,
Svetitelja Izrailjeva koji te je izabrao.“
Obnova Izrailja
8 Govori Gospod:
„U vreme povoljno sam te uslišio,
i u dan spasenja sam ti pomogao,
i sazdao sam te i postavio te
za savez s narodom,
za podizanje zemlje,
za ubaštinjenje razorenih baština,
9 za reč utamničenima: ’Izađite!’,
i onima koji su u tami: ’Pokažite se!’
Na putevima će se napasati,
i po svim visoravnima biće paša njihova.
10 Neće biti ni gladni ni žedni,
i neće ih mučiti ni suša ni sunce,
jer će ih voditi onaj koji im se smilovao,
i dovešće ih na izvore vodene.
11 I pretvoriće sve gore moje u put,
i uzdići će moje drumove.
12 Evo, neki dolaze iz daleka,
i, gle, neki sa severa i sa zapada,
a neki iz zemlje Sinim.“
13 Kličite, nebesa,
i veseli se, zemljo!
Podvikujte, planine, razdragano!
Zato što Gospod teši narod svoj,
i smilovaće se na nevoljnike svoje.
14 A Sion reče: „Napustio me Gospod“
i „Gospodar me je zaboravio.“
15 „Može li žena zaboraviti svoje odojče,
da se ne smiluje na sina utrobe svoje?
Ako bi neka i zaboravila,
ja pak tebe zaboraviti neću.
16 Evo, na oba dlana sam te urezao,
zidovi tvoji preda mnom su svagda.
17 Graditelji tvoji žure,
rušitelji tvoji i pustošnici tvoji od tebe odlaze.
18 Osvrni se i pogledaj oko sebe,
svi se oni sabiraju, k tebi dolaze.
Života mi moga – govori Gospod –
svima ćeš se njima kao haljinom odenuti,
i kao nevesta njima ukrasiti.
19 Ruševine svoje i razvaline svoje,
i zemlju poharanu svoju
sad podešavaš za stanovanje,
i zato će se udaljiti koji te zatiru.
20 Ponovo će ti govoriti na uši
sinovi kojih si bila lišena:
’Tesno mi je mesto;
pomeri se i nastaniću se.’
21 I govorićeš u srcu svome:
’Ko mi je ovo rodio?
A ja sam bila bez dece i ploda,
prognana i odbačena,
a ove, ko je odgajio?
Eto, ja sam ostala sama;
ovi, otkuda su oni?’“
22 Govori Gospodar Gospod:
„Evo, rukom svojom mašem pucima
i zastavu svoju podižem narodima.
Pa ću vratiti sinove tvoje na grudi,
i doneću ćerke na plećima.
23 I carevi će o tebi brinuti,
i kneginje njihove biće tvoje dojkinje.
Klanjaće ti se do zemlje
i prašinu s nogu tvojih lizaće.
I znaćeš da sam ja Gospod.
Neće se postideti koji se uzdaju u mene.“
24 Može li se junaku plen zapleniti,
ili da zarobljenik pobegne od užasnika?
25 Ipak, govori Gospod:
„Junaku će biti zaplenjen zarobljenik
i plen će pobeći od užasnika,
a sa onima koji se s tobom spore
sporiću se ja, i tvoje sinove izbaviću ja.
26 A tlačitelje tvoje nateraću da jedu meso svoje,
i kao mladim vinom opijaće se krvlju svojom.
I znaće telo svako
da sam ja, Gospod, Spasitelj tvoj,
i da je Silni Jakovljev Otkupitelj tvoj.“