2
Gnev Božiji je velik
1 Kada se Gospod razgnevio,
ćerku je sionsku u tamu zavio.
Sjajni grad svetlosti nebeske,
u ruševine pretvori zemaljske.
Slavni Dom, diku Izrailjevu,
on napusti u dan gneva svoga.
2 Gospod je satro bez milosti,
sva sela u Jakovljevoj zemlji.
Kad se razgnevio, on je razorio
sve tvrđave što drže Judejci;
sa zemljom je sravnio i prokleo
carstvo i njegove glavare.
3 U raspaljenoj svojoj jarosti,
svu moć izrailjsku on je skrhao.
Kad je neprijatelj nasrnuo,
desnicu svoju Bog nam je uskratio.
Kao oganj planuo je u Jakovu,
oko sebe sve je popalio.
4 Kao neprijatelj luk je svoj zategao,
kao dušman je navalio,
ubijao sve što nam je oku drago,
sve čemu se radovasmo.
Na šatore ćerke sionske
sasu svoju srdžbu raspaljenu.
5 Gospod je kao neprijatelj postao:
Izrailjev narod razorio,
sve njegove dvore porušio,
sve tvrđave njemu razorio;
Judinom narodu umnožio je jade,
nagomilao jecanje i uzdisaje.
Odbačeni, ukinuti, razoreni…
6 Senicu je rasturio u komade,
razorio mesto za službe Božije.
Na Sionu Gospod u zaborav baci
i praznik i subotu;
razgnevio se i prezreo
i cara i sveštenika.
7 Gospod je svoj žrtvenik odbacio,
Svetilište svoje je oskrnavio;
predao u ruke dušmanske
da ruše bedeme i dvore,
da urlaju po Gospodnjem Domu,
gde mi nekad praznovasmo.
8 Gospod je odlučio da ruši,
da popadaju zidovi ćerke sionske;
odredio je meru rušenja
i nije se ustezala ruka njegova.
Spoljni zidovi, drugi red zidova,
oronuli tužno leže.
9 Vratnice su spaljene i polomljene,
on im je zdrobio reze i grede.
Car i knezovi su u progonstvu,
nema nikog da nas uči Zakonu,
niti se javljaju viđenja,
dar Gospodnji prorocima.
10 Starešine ćerke sionske
po zemlji su posedali i ćute,
glave svoje prašinom posipaju,
obavili kostret oko tela.
Sve do zemlje spustile su glave
jerusalimske devojke mlade.
11 Od plakanja iščileše mi oči,
u ropcu mi duša grca,
žalost me je iscrpla potpuno,
jer posmatram slom naroda moga:
deca i odojčad umiru
po trgovima grada srušenoga.
12 Govorahu svojim materama:
„Gde je žito? Gde je piće?“
i slično ranjenicima obamiru
po trgovima grada srušenoga
i duše svoje ispuštaju
na grudima svojih majki.
Stvarnost je surova
13 O, Jerusalime, o, mili grade,
kome si sličan, nalik si na koga?
Kako da te utešim, o, device, ćerko sionska?
Da li je ovako postradao iko?
Nesreća je tvoja bezgranična, kao more.
Da te isceli neko?
14 Tvoji proroci nemaju proroštva
osim obmana i laži.
Na krivicu tvoju ne ukazuju,
zavaravaju te,
od izgnanstva odvraćaju.
Lažnim te proroštvima ubeđuju,
te izbegavaš pokajanje.
15 Ruga ti se, pljeska rukama
narod koji prolazi kraj grada.
Zvižde i glavom odmahuju
nad ruševinama jerusalimskim:
„Je li to ta varoš savršeno lepa?
Je li to radost cele zemlje?“
16 Smeju ti se, nad tobom se cerekaju
svi neprijatelji tvoji.
Krive usne, keze zube,
pa govore: „Mi smo ga slistili!
Ovo je ono što smo čekali!
Dočekasmo. Oči naše videše!“
17 Gospod je izvršio svoju nameru,
održao je reč svoju.
Od davnina nas je on opominjao,
sad nas bez milosti razorio.
Neprijatelj pobednički likuje,
protivnik se našem porazu veseli.
Vapaj i molitva – to ostaje pred Bogom
18 I zidovi tvoji neka vape,
jecaj, ćerko sionska, prizivaj Gospoda!
Neka teku suze tvoje
kao potoci i danju i noću.
Ne daj sebi odmora, nariči!
Ne daj mira zenicama, plači!
19 Tokom noći diži se i viči,
prizivaj ga svakog časa,
izlivaj srce kao vodu pred licem Gospoda,
da se smiluje nejači tvojoj,
deci što od gladi skapavaju
po uglovima svih ulica.
20 Pogledaj, pogledaj, o, Gospode!
Koga si to na muke bacio?
Zar žene da porod svoj jedu?
Zar one što u naručju njišu?
Zar u samom Svetilištu kolju
sveštenike tvoje i proroke tvoje?
21 Po ulici leže u prašini,
mrtva leže deca sa starcima;
devojke moje i mladići
leže mačem pobijeni.
Ti ih pobi u dan gneva svoga,
ti ih pokla bez milosti.
22 Kao da je dan praznika, sa svih strana
sabrao si sve užase na me.
U dan gneva tvoga
niko nije preživeo, niko utekao.
Decu moju odnjihanu i odraslu
pobio je dušmanin kleti.