30
Jov opisuje svoju sadašnju nesreću.
1 A sada smeju mi se mlađi od mene,
kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.
2 A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih?
U njima beše propala starost.
3 Od siromaštva i gladi samoćavahu
bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;
4 Koji brahu lobodu po čestama,
i smrekovo korenje beše im hrana.
5 Između ljudi behu izgonjeni
i vikaše se za njima kao za lupežom.
6 Življahu po strašnim uvalama,
po jamama u zemlji i u kamenu.
7 Po grmovima rikahu,
pod trnjem se skupljahu.
8 Behu ljudi nikakvi i bez imena,
manje vredni nego zemlja.
9 I njima sam sada pesma,
i postah im priča.
10 Gade se na me, idu daleko od mene
i ne ustežu se pljuvati mi u lice.
11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao
te zbaciše uzdu preda mnom.
12 S desne strane ustajahu momci,
potkidahu mi noge,
i nasipaju put k meni da me upropaste.
13 Raskopaše moju stazu,
umnožiše mi muke,
ne treba niko da im pomaže.
14 Kao širokim prolomom naviru,
i navaljuju preko razvalina.
15 Strahote navališe na me,
i kao vetar teraju dušu moju,
i kao oblak prođe sreća moja.
16 I sada se duša moja razliva u meni,
stigoše me dani mučni.
17 Noću probada mi kosti u meni,
i žile moje ne odmaraju se.
18 Od teške sile promenilo se odelo moje,
i kao ogrlica u košulje moje steže me.
19 Bacio me je u blato,
te sam kao prah i pepeo.
20 Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš;
stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.
21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja;
silom ruke svoje suprotiš mi se.
22 Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj,
i rastapaš u meni sve dobro.
23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt
i u dom određeni svima živima.
24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob;
kad ih stane potirati, oni neće vikati.
25 Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu?
Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?
26 Kad se dobru nadah, dođe mi zlo;
i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.
27 Utroba je moja uzavrela,
i ne može da se umiri,
zadesiše me dani mučni.
28 Hodim crn, ne od sunca,
ustajem i vičem u zboru.
29 Brat postah zmajevima
i drug sovama.
30 Pocrnela je koža na meni
i kosti moje posahnuše od žege.
31 Gusle se moje pretvoriše u zapevku,
i svirala moja u plač.