1 Ако говорим људским и анђеоским језицима, а немам љубави, онда сам као метал што одјекује и чинеле што звече. 2 И ако имам и дар пророштва, и да знам све тајне и сва знања, и поврх тога да имам сву веру планине да премештам, а љубави да немам – ништа сам. 3 Па да и разделим све што имам, да и тело своје предам, да бих се хвалио, а љубави немам – ништа ми не користи.

4 Љубав је стрпљива, љубазна, не завиди, не хвали се, није охола, 5 не понаша се непристојно, не тражи своје, не жести се, не памти зло, 6 не радује се неправди, а радује се истини, 7 све подноси, никада не престаје да верује, свему се нада, све издржава; 8 љубав никад не престаје. Пророштва ће се угасити, језици ће престати, знање ће се окончати. 9 Јер непотпуно знамо и непотпуно пророкујемо. 10 А кад дође оно потпуно, окончаће се оно непотпуно. 11 Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам и размишљао као дете. А кад сам одрастао, завршио сам са детињством. 12 Сада видимо нејасно, као у огледалу*, а онда ћемо видети лицем у лице. Сада знам непотпуно, а онда ћу знати потпуно, као што сам и сам себи познат.

13 А сада остаје ово троје: вера, нада и љубав; а највећа од њих је љубав.