16
Јов
1 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
3 Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
4 И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
5 Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
6 Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
7 Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
8 Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
9 Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
10 Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
11 Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
12 Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
13 стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
14 Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
15 За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
16 Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
17 премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
18 О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
19 А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
20 А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
21 Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
22 Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.