57
1 Pravednik gine
i nikoga to ne uzbuđuje.
I smerni ljudi bivaju odvođeni
i niko ne razabire
da pravednik biva odveden pred zlo,
2 da uđe u mir.
Počivaju na ležajima svojim
ko je išao ispravno.
3 „A sad se primaknite amo,
sinovi gatarini,
potomstvo preljubničko, smrdljivo.
4 Nad kim se šegačite?
Nad kim se bekeljite?
Plazite jezik?
Niste li vi deca buntovna,
potomstvo lažljivaca,
5 koji se uspaljuju među hrastovima,
pod svakim drvetom zelenim,
žrtvujući decu po dolinama,
pod kamenim raselinama?“
Prorok tuguje zbog idolopoklonstva
6 „Na vododerini tvoja je raka.
One, one su tvoji međaši.
Upravo njima izlivaš žrtve nalivne,
spaljuješ žitnu žrtvu.
Zar one da mi se svide?
7 Na goru visoku i uzdignutu
svoj si ležaj postavila,
pa si se tamo popela
da kolješ žrtvu zaklanicu.
8 Uz vrata i dovratke
svoj si zapis postavila.
Daleko od mene si razotkrila
i na visine ležaj svoj namestila,
te se pogađala sa onima koje voliš
da legneš s njima, da osetiš snagu.
9 I hodočastiš caru u pomazanju,
i umnožavaš svoja mira;
i poslala si svoje izvestioce izdaleka
i spustila do Sveta mrtvih.
10 Iznurila si sebe mnogim putovanjima svojim.
Nisi rekla: ’To je taština!’
Stekla si jakost novu,
zato oslabila nisi.
11 Pa koga si se uplašila i pobojala,
te si slagala?
I nisi se mene setila,
nisi sebi na srce stavila.
Nisam li ja ćutao i od veka,
pa se mene pobojala nisi?
12 Ja ću objaviti tvoju pravdu,
i dela ti tvoja koristiti neće.
13 Kad zavičeš, neka te izvedu čete tvoje.
A sve njih će vetar odneti, taština uzeti.
Međutim, koji se u mene uzdaju
zemlju će baštiniti
i moju svetu goru posedovati.“
Pesma utešna
14 Tada će se govoriti:
„Nasipajte! Nasipajte! Put poravnajte!
Mom narodu smetnje s puta uklonite!“
15 Jer govori Višnji i Uzdignuti,
nastanjeni trajno, a ime mu je Svetitelj:
„Moj stan je uzvišenost i svetinja,
a sa skrušenim sam i s duhom poniženim,
da oživim poniženima duh,
da oživim skrušenima srce.
16 Jer se neću prepirati doveka,
niti ću se ljutiti neprestano,
jer bi ispred lica mojega oslabio duh
i duše koje sam sazdao.
17 Krivica njegova je grabež.
Zato sam se naljutio,
i zato ga udario, i u ljutini se sakrio;
a on je otišao odmetnički,
kako ga srce njegovo odvuče.
18 Puteve njegove sam video.
I izlečiću ga i dovesti,
i umiriću srce onih koji ga teše
i koji s njim tuguju.
19 Stvaram reči usnama da progovore:
Mir! Mir udaljenome i bliskome
– govori Gospod, i njega ću izlečiti.
20 A opaki su kao more ustalasalo,
što se uspokojiti ne može,
i iz voda svojih istalasava
mulj i blato.
21 Nema mira opakima
– govori Bog moj.