14
1 Čovek rođen od žene kratko živi
i pun je nevolja.
2 Iznikne kao cvet, pa svene;
beži poput sene i ne traje.
3 Zar na takvog pogled svoj obraćaš
i mene pred sebe na sud dovodiš!
4 Ko će čistim nečisto da učini?
Niko!
5 Njegovi su dani određeni,
ti poznaješ broj njegovih meseci;
međe si mu postavio da ih ne prelazi.
6 Skreni pogled s njega, pa neka odahne,
dok kao najamnik svoj dan ne odradi.
7 Jer postoji nada i za drvo posečeno;
ponovo će da iznikne
i neće ostati bez mladica svojih.
8 Nek mu se i koren u zemlji sparuši
i panj mu se u zemlji sasuši;
9 propupeće čim oseti vodu,
pustiće izdanke kao da je zasad!
10 A čovek skončava onemoćao;
izdahne smrtnik, i gde je on?
11 Iz mora ishlapi voda,
a potok presahne, presuši;
12 tako i čovek legne da više ne ustane;
dok nebesa ne bude bilo ne bude se,
ne dižu se ljudi iz sna njihovoga.
13 O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio,
sklonio me dok gnev tvoj ne mine;
kada bi mi postavio rok
i tad me se setio!
14 Alʼ kad čovek umre, da li više živi?
Kroz sve dane svog kulučenja,
ja čekaću da mi stigne smena.
15 Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati,
zaželećeš delo ruku svojih.
16 Tada ćeš mi korake brojati,
na moj greh se nećeš osvrtati.
17 Prestup si moj svezao u vreću,
krivicu si moju izbelio.
18 Ali kao što se gora ruši, odranja se,
kao što se kamen sa svog mesta svalja;
19 ko što vode razdrobe kamenje
i bujice tlo isperu,
i ti tako uništavaš čovekovu nadu.
20 Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi,
lice mu menjaš i otpuštaš ga.
21 I on ne zna da li su mu sinovi u časti,
i ne vidi ako su neznatni.
22 Samo mu je telo u bolu svome,
samo mu duša za sobom pati.“