17
1 Moj duh je satrven,
dani su moji zgasli
i raka me čeka.
2 Eto, podsmevači su sa mnom,
ne sklapa se oko moje zbog njihove svadljivosti.
3 Molim te, Bože, ti sam jamac moj budi!
Jer ko je taj ko bi mi se prihvatio ruke?
4 Ti si sklonio mudrost od njihovih srca
zbog čega ih izdignuti nećeš.
5 Ko zbog dobiti izda prijatelje,
deci će mu oči usahnuti!
6 On je mene učinio pričom za narode,
ja sam lice za pljuvanje.
7 Tuga mi je oči zamutila,
svaki je moj ud poput senke.
8 Zbog toga se pravednici zgranu,
nedužni se groze nad bezbožnim.
9 Ali pravednik će istrajati na svom putu,
još više će ojačati čovek čistih ruku.
10 Hajde, vratite se svi vi!
Dođite, molim vas,
ali mudrog među vama neću naći.
11 Prohujali su moji dani,
namere i želje srca moga su razbijene.
12 Oni prave dan od noći,
a mraku u lice kažu:
’Svetlo je blizu!’
13 Ako bih za Svetom mrtvih čeznuo kao za domom svojim
i u tami postelju svoju prostro,
14 ako grobu viknem: ’Oče moj’,
a crvu: ’Majko moja’ ili ’sestro moja’,
15 gde je onda nada moja?!
Vidi li ko nadu moju?!
16 Silazi li ona do vrata Sveta mrtvih?
Zajedno li ćemo u prah leći?“